Svi se mi sećamo stvari iz prošlosti...samo, neko ima jasnije i jake uspomene, a neko kao kroz maglu doživljava proživljene slike...
Sve zavisi od čoveka, ali i od jačine doživljenih situacija..
Ja spadam u onu grupu ljudi koji dugo i dubuko zalaze u prošlost i sećaju se mnogih događaja iz ranog detinjstva..stvarno sam maher za to...i drago mi je zbog toga...
Kada odlučiš da poskidaš prašinu i paučinu sa polica prepunih uspomena iz prošlosti, nekako se uvek nametnu i one kojih se nerado sećaš...rekao bi čovek, da sa godinama blede, ali kao po nekom ne pisanom pravilu, što smo stariji, one su sve svežije..
Čak i oni najsitniji detalji, naizgled beznačajni, postaju nekako važni i sveti, kao nešto što se mora negovati i čuvati...nešto što je deo sazrevanja, građenja sopstvene ličnosti, putokaz budućnosti...
Neko mi je jednom rekao da su to prvi znaci starenja..vreme kada oživljavaš prošlost i živiš kroz nju i upoređuješ svaki momenat sadašnjosti sa onim što je nekada bilo...
Možda i jeste tako, ali ne bežim od starosti...vreme i njegova prolaznost je svakako jedino nad čime nemamo kontrolu...jedino od čega po nekad bežim je lucidna stvarnost..
A to nema apsolutno nikakve veze sa godinama..baš...