Često kad' me zaboli duša, i uspomene za bol ne mare,
teše me da će novi dan doći. Eh, pa ja želim dane stare.
Zaustavite vreme, želim kazaljka da se vrati,
podsetite me na iskrenu sreću, poklonite mi takvih par sati.

Kažu da je nemoguće, i da mi to ne mogu dati,
doći će opet ti dani sreće, ali vreme ne može stati.
Upitah ih kada? Kada ću ja na red doći?
Koliko još suza bih trebala da isplačem i tugujem potajno po noći?

Kažu da posle kiše uvek dođe sunce, ali kod mene je uragan pravi,
i tako se danima mota i sreće, sa mojim mislima u glavi.
Život me uči da gubim, i da se naviknem na odlazak tvoj.
Ne, ne mrzim ništa, samo prezirem život svoj.